Смедеревац Милош Пржић, дипломирани мастер филолог

– Када се људи са инвалидитетом почну појављивати у јавности као људи који се баве својом професијом а да се на инвалидитет обраћа пажња само онолико колико је то заиста неопходно, биће много лакше градити тактилне стазе или постављати звучне семафоре којих, истини за вољу, све више има – каже за „Наш глас“ Милош Пржић, мастер филолог
После Основне школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ у Земуну, Милош Пржић завршио је филолошки смер у смедеревској Гимназији. У Београду је дипломирао италијански језик и књижевности на Филолошком факултету, а мастер студије на Факултету за писано и усмено превођење у Трсту. Сада је члан Управног одбора Градске организације слепих у Смедереву.
Завршили сте мастер студије стручног писаног и усменог превођења на Универзитету у Трсту, да ли Вам се од тада нешто пременило у животу, да ли сте, пре свега, успели да пронађете посао?
– Након основних студија италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду отишао сам у Трст на студије превођења. Имам ту част да је Факултет у Трсту један од најпрестижнијих факултета у Европи за ову област, али чини се, не само код нас већ у целој Европи, да се преводилаштво у пракси потцењује. Да преводилац може тек тако бити свако ко зна више од једног језика, као што то већина мисли, не би било неопходно две године ригорозних студија, плус још година дана израде мастер рада. За мене то јесте непроцењиво искуство у сваком смислу, али на жалост, без обзира на престиж студија посао још нисам нашао. Приватници траже преводиоце који би обављали сваку врсту других послова од курирских до административних. Ван преводилаштва али и даље у сфери познавања језика, као на пример рад у неком од телефонских центара за техничку подршку, инвалидитет представља препреку, барем у очима послодаваца. Наравно да је могуће да програми које користе њихови оператери не би радили са говорним програмом за слепе, али већина њих не дозвољава ни да се то испроба, како бисмо заједнички проценили да ли ја заиста могу тај посао да обављам. Они једнострано суде да ја то не могу и, мање или више љубазно, одбијају ме под изговором мог инвалидитета.
Да ли можете да нађете посао на некој другој страни?
– У контакту сам и са градским властима. Обећана позиција јесте ван моје струке, али и то бих прихватио с обзиром на то да су времена таква да нема много избора. Међутим, на разна решења и систематизације чека се већ две године. У међувремену, процес признавања дипломе, који у теорији не траје дуже од три месеца, у пракси се увишестручио. Ипак, све ово не говорим као песимиста већ износим чињенице. Верујем и вероваћу да ће неко знати да цени знања и вештине које сам стекао на студијама и да ћемо заједнички наћи неко решење. Како би се моја знања показала, преводио сам као волонтер током „Смедеревске јесени“ на наступу евангелистичког хора из Италије. Сматрам да је то начин да људи виде моју професионалност и ефикасност у томе, а спреман сам да по потреби још који пут помогнем, свеједно да ли је реч о италијанском или енглеском, којим такође владам беспрекорно.
Када упоредите живот слепе особе у Италији и овде у Србији, које су разлике, сигурно смо да је тамо живот много лакши, све је приступачније слепим особама?
– И код њих приступачност варира од града до града. Тако, на пример, у Трсту не постоји ниједан звучни семафор. Сигурно је да имају више могућности будући да су им доступни европски фондови који нама још нису. С друге стране, имам утисак да млади слепи људи у Италији нису заинтересовани да сарађују са својим локалним, регионалним и на­цио­­налним инвалидским органи­зацијама. Зато се ти фондови тро­ше на неке догађаје који јесу занимљиви, али је проблем што се по регијама доста неравномерно ради. Милано је скоро проглашен за најприступачнији европски град, али на само неколико десетина километара ситуација може да буде потпуно супротна. Како рекох, проблем је што тамо млади нису заинтересовани као код нас, где је интересовање за давање сопственог допри­носа све веће. Комбинаци­јом наше воље и њихових могућности много би се постигло.
Овде у Смедереви завршили сте и етно одсек Музичке школе „Коста Манојловић“. Били сте члан Ансамбла народих игара и песама Смедерево. Да ли сте још увек активни и шта Вам је значио и значи рад у овом ансамблу?
– Радно место које сам поменуо а око кога сам у контакту са градским властима везано је управо за ансамбл. Колико знам, ансамбл тренутно нема оркестар тако да за сада тамо нисам активан. Али сам са њима пропутовао целу Србију и велики део Европе, а у самом ансамблу и на тим путовањима стекао сам велика искуства и још већа пријатељства.
Активни сте у Градској организацији слепих и слабовидих Смедерева, шта бисте желели да урадите да поправите положај особа са инвалидитетом?
– Члан сам Управног одбора Градске организације Савеза слепих Смедерево. Одлично функционишемо а ја се, као и остали, трудим да својим предлозима дајем свој максимум. Све више сам активан и у републикој организацији а од прошле године сам члан Европске мреже за самостални живот особа са инвалидитетом (ЕНИЛ). У септембру сам био на семинару младих са оштећеним видом Балкана у Бугарској, одакле сам донео неке идеје и контакте, али су и остали са Балкана били одушевљени про­јектом јавних радова који ми имамо у Србији а о коме сам излагао на семинару. Сматрам да ће се општа ситуација особа са инвалидитетом побољшати, када људи буду имали константну и праву информацију о нама. О људима са инвалидитетом се говори, али увек у контексту инва­лидитета. За сада, на пример, још нећете видети документарни филм у коме глувонеми архитекта говори о архитектури, музичар у колицима о музици, или слепи лингвиста о језику, а да је акценат на професији а не на инвалидитету. Када се људи са инвалидитетом почну појављивати у јавности као људи који се баве својом професијом а да се на инвалидитет обраћа пажња само онолико колико је то заиста неопходно, биће много лакше градити тактилне стазе или пос­тавља­ти звучне семафоре ко­јих, истини за вољу, све више има. Када инвалиди престану да буду вест, као што звучни семафори то већ престају и постају нешто свакодневно, све ће бити лакше и приступачније свакоме.
Град је слепим особама омогућио да имају личне асистенте. Да ли га имате и шта Вам то значи?
– За сада не, будући да сам незапослен а за ову услугу, по садашњим правилницима, корис­ник плаћа одређени проценат зараде асистента. Тај проценат није велики али с обзиром на то да тренутно немам велике потребе за асистенцијом, одлучио сам да прво пронађем посао па да онда затражим асистенцију.
– Који су Вам наредни планови?
– Пре свега да пронађем посао, по могућству у струци али прихватам и послове ван струке, јер хоћу пре свега да радим и будем активан. Не искључујем ни могућност да док радим упишем и докторске студије, највероватније код нас на Филолошком факултету на катедри за ита­лија­нис­тику. Наравно, уз по­сао ће се лакше планирати заснивање породице и све оно о чему млад човек полако почиње да размишља у мојим годинама. Уколико будем радио у струци, музиком ћу се бавити онолико колико ми време буде дозвољавало, а такође ћу се увек борити за побољшање квалитета живота особа са инвалидитетом, нарочито слепих као и до сада, како на националном тако и на међународном нивоу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.